Novo doba, sve je u digitalizaciji, pandemija nam je donela i dodatno uključivanje digitalizacije u nastavu. No, to nije jedino šta se promenilo, problemi u nastavi i teškoće u učenju su se uvećalu tokom poslednjih godina. Manjak pažnje, teže savladavanje čitanja, pisanja i osnovnih računskih operacija samo su neki od problema koji se javljaju.

5 najčešćih teškoća u učenju

Da li je dete sporije u usvajanju znanja?
Ili je to disleksija?
Kako da ga naučim da piše?
Da li će moći da se uklopi u odeljenje?

Priručnik “Podučavanje dece s teškoćama u učenju u redvnoj nastavi” jeste odgovor na ova pitanja. Suzan Vajnbrener je konsultant za stručno usavršavanje nastavnika u SAD i pomaže nastavnicima i učiteljima da u svoju praksu unesu nove modele učenja koji se mogu primeniti sa đacima različitih sposobnosti.

U priručniku je opisala tipove teškoća u učenju:

“Deca koja imaju teškoće u učenju slična su onima koji pokušavaju da nauče strani jezik.”

  • Teškoće u vizuelnoj percepciji
  • Teškoće u auditivnoj percepciji
  • Teškoće u učenju jezika
  • Teškoće u motornoj percepciji
  • Hiperaktivnost
  • Impulsivnost
  • Zbunjenost
  • Umanjena sposbnost apstrakcije

Kako postupiti ukoliko se susretnemo sa teškoćama u učenju?

  • Stvorite uslove primerene stilu učenja – upoznajte đake sa različitim stilovima učenja, svedite distraktore na minimum, snimite audio zapis koji možete poslati učenicima, hiperaktivnoj deci pružite mogućnost da se kreću, učinite zadatke konkretnim, neka tehnika radi za vas (npr. dopustite da koriste digitron za duže zadatke),…
  • Povećajte pažnju – napišite dnevni raspored koji će stajati na vidnom mestu, pokušajte da zajedno sa đakom odredite ciljeve za taj čas, govorite sporije, budite jasni i sažeti u davanju uputstava, koristite fluorescentne flomastere kako bi pažnju učenika zadržali na bitnom delu teksta,… NIKAD NEMOJTE DA URADITE ZA SVOJE ĐAKE NEŠTO ŠTO MOGU DA URADE SAMI.

Naš mozak je jedna složena mašina, te da bi naučili nešto novo to moramo povezati sa oblikom učenja koji mozak već zna i prepoznaje. Doktori m.Karbo, R. Dan i K. Dan (prema S.Vajnbrener, 2010.) opisali su tri stila učenja:

  • auditivni – osobe koje uče slušajući,
  • vizuelni – osobe koj euče gledajući,
  • taktilno-kinestetički – osobe koje uče dodirom i kretanjem.

Ulaganjem truda sa naše strane da razumemo dete i teškoće sa kojima se susreće dajemo detetu priliku da izgradi samopouzdanje i veru u sebe. Škola bi trebalo da bude jedno od najlepših doba u životu, a opet za mnogoj deci nije upravo zbog nerazumevanja, a nekad je potrebno samo malo.

“Najsigurniji put do visokog samopoštovanja jeste uspeh u nečemu za šta se pretpostavljalo da će biti teško. Svaki put kada đake lišimo brobe – lišavamo ih prilike da izgrade samopoštovanje. Oni moraju da nauče da rade ono što je teško da bi sami sebe cenili.” – dr Silvija Rim

3 thoughts on “Podučavanje dece s teškoćama u učenju

  1. Ja licno podrzavam da deca koriste sva pomagala, jer se trudim da razvijam snalazljivost i sposobnost, ne zanima me da li ce nauciti nesto napamet

  2. Ovo poslednje sto ste napisali mi je zvezda vodilja. Deci bi treblo biti oslonac, da znaju na kog “mogu da padnu”, ali je PREBITNO da nauce da se bore za sebe. Vremenom sam skontala da tako i mnogo vise cene sve sto rade. Tako su i naucili da jedu raznovrsnije, sami spremaju i kako god da ispadne, jedu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.