Svi se susreću sa izazovnim situacijama u ponašanju deteta, situacijama koje su jednostavne, a nastane problem situacija koja deluje kao da nema izlaza.

Da bismo shvatili situaciju u kojoj smo se našli, potrebno je da budemo dovljno probrani da se udaljimo korak nazad i da razumemo šta se stvarno događa. Da li je to “NEĆU” stvarno prkos ili je to način da dete kaže “NE MOGU”.

Dečiji mozak nije dovoljno razvijen (preforntalni korteks) da bi moglo da situaciju sagleda na isti način kao mi, a takođe dete nema dovoljno iskustva da bi moglo da se izvobri sa svim situacijama na način koji bismo mi želeli. Naša logika nije ista kao dečija logika.

Danas ćemo da pričamo o dečijoj krizi kada dete ne ume da vlada sobom pa lomi ili psuje, koja nije retka i nije da se ne dešava.

Prvo i osnovno šta bi trebalo da imamo na umu je da je gnev psihološka reakcija organizma, kada se ova emocija javi kod deteta preplavi ih eksplozivna energija koju ne znaju da kanališu, te se može destiti da pokažu destruktivni ponašanje prema predmetima ispred sebe.

Druga, ali ne manje važna stvar da ukoliko mi na nasilje reagujemo nasiljem, ohrabrujemo i podržavamo takvo ponšanja iako nam se to u tom trenutku ne čini da je tako, jer dete može prestati da radi ono što je radilo pre toga.

CILJ NAM JE DA DETE NAUČIMO DA PRIHVATI GNEV ILI OBESHRABRENOST I DA NAUČI DA KANALIŠE OVU EMOCIJU. Ali kako to uraditi?

  1. OMOGUĆITI DETETU DA IZRAZI GNEV

Jak zagrljaj može pomoći detetu da umanji osećaj i potrebu za ekspolozijom, da više nema telesne granice, ali takođe ukoliko dete ne voli dodire, onda ćemo nećemo insistirati na tome, već ćemo biti u blizini i dati do znanja da smo tu za njega. U tim trenucima nema potrebe za preteranom pričom, dovoljno je da detetu damo do znanja da je bezbedno i da ga podsetimo da diše.

2. OKLAKŠAVAJUĆI DA BEZBEDNO ISPOLJI GNEV

Odaberite mesto koje će biti mesto za umirenje ili neki predmet koji dete može iskoristiti da ispolji svoju ljutnju. To može biti lopta ili jastuk za udaranje ili velika vreća za sedenje na koje dete može da se baci. Ali i ljuljaška u kojoj će moći da se umiri.

Što više dete napreduje u prihvatanju emocija to će one biti slabije i manje eksplozivne. A vremenom će kako se i samo bude razvijalo i raslo naučiti da prepozna gnev i da ga samostalno umiri i pusti da prođe.

3. OMOGUĆITI, UKOLIKO JE POTREBNO I MOGUĆE, DA POPRAVI ONO ŠTO JE SLOMILO

Ovaj korak je posebno važan kako se ne bi razvio osećaj manje vrednosti i krivice što ne zna da se nosi sa svojim gnevom, jer to može dovesti do začaranog kruga gneva i ljutnje.

Ukoliko mi reagujemo bukom važno je da se izvinimo detetu i da porazgovaramo sa njim o tome šta se dogodilo kada se situacija smiri. Budimo primer koji želimo da dete sledi.

Više praktičnih saveta kako postupiti u situacijama dečijih kriza možete pročitati u knjizi DEČIJE KRIZE, koja je i inspirisala ovaj tekst.

A više o knjizi možete pročitati OVDE.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.