Probirljivost u jelu je uobičajeno ponašanje u ranom detinjstvu. Ne postoji univeralno prihvaćena definicija probirljivosti, a ne postoji ni saglasnost o najboljoj tehnici kojom se probirljivost potvrđuje (Taylor & Emmett, 2018.).

Neki od uzroka koji pojedini istraživači navode jesu rani znaci potreškoća sa hranjenjem (čak i pirlikom dojenja), kasno uvođenje čvrste hrane, pritisak odraslih da se sve mora pojesti iz tanjira,… Još jedan od uzroka jeste senzorna averzija prema hrani koja se ispoljava u prekomernoj reakciji na određenu vrstu, boju ili teksturu hrane. Deca sa hipersenzibilnošću čula ukusa ili mirisa odbijaju određene namirnice zbog ukusa, teksture, temperature i/ili mirisa. Ovaj problem se često javlja kod dece koja imaju poremećaj iz autističnog spektra.

Česta situacija je da dete u tom slučaju jede stalno istu vrstu hrane i teško prihvata da proba bilo šta novo. Najčešće je to suva hrana, poput keksa. Plastično objašnjenje bi izgledalo ovako:

Namirnice poput voća i povrća nemaju svaki put isti ukus, pogotovo ukoliko govorimo o svežem voću i povrću i detetu je problem što ne može predvideti ukus što stvara dodatni stres prilikom jela. Na primer, dete može probati brokoli i da mu se ukus zbog senzorne osetljivosti ne svidi, ali ono što jeste situacija je i da može odbiti zeleno povrće u strahu da će imati ista čulna iskustva. Nepoznato je zašto dolazi do senzorne averzije prema hrani i malo je istraživanja o ponašanju u ishrani. Međutim, to je često rezultat preopterećenja senzornog unosa kod dece koja imaju poteškoće u obradi senzornih stimulusa.

Dete koje ima poteškoće u senzornoj obradi nije probirljivo, a razlika između senzorne osetljivosti i probirljivosti se ogleda u tome što kod probirljive dece ne dolazi do senzornog opterećenja i burnog reagovanja.

Koje su strategije za reševanje probirljivosti?

  1. Pre svega važno je ne vršiti pritisak na dete, kako se ne bi razvio dodatni strah od hrane i jela generalno.
  2. Primetite, opišite i potvrdite njihov strah, pokažite im da razumete da je to stresno za njih.
  3. Napravite da jelo bude zabavno, napravite kreativni tanjir, uključite dete u proces izrade obroka.
  4. Kada primetite da je dete spremno za novu namirnicu idite korak po korak :
  • Neka samo pomirišu hranu,
  • Zatim ih pitajte da li mogu da dodirnu hranu usnama,
  • Pitajte da probaju da liznu hranu bez da je stave u usta,
  • Neka samo drže hranu u ustima, bez žvakanja ili da moraju da je progutaju,
  • Probajte da zagrize mali komad i da krene da žvaće.

Nakon što je dete uspešno sažvakalo i progutalo početni zalogaj, svakog sledećeg dana predložite da uzme još jedan zalogaj i to ponavljajte dok ne primetite da je ta namrnica postala “u redu” i da je možete uvrstiti u svakodnevne obroke. Ovo izleda sporo i mukotrpno, ali je važno da detetu ne stvorimo dodatnu tenziju i da probanje nove hrane detetu u stvari stvara i fizičku nelagodu koju pokušavamo da smanjimo i da smanjimo strah.

Svakako ukoliko se vi i vaše dete borite sa problemom ishrane trebalo bi da se posavetujete sa senzornim terapuetom koji može napraviti procenu senzorne integracija i individualni plan izlaganja novim namirnicama.

2 thoughts on “Probirljivost u jelu i senzorna integracija

  1. Ja sam licno svojim klicnima jako dugo morala da krijem povrce u hrani, da seckam sitno i mesam sa onim sastojcima koji su im prepoznatljivi i ukusni.

Leave a Reply to Slavica Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.