Ekranitis je nova bolest savremenog doba. Sam naziv ekranitis nije uveden u dijagnozu, on se i dalje koristi kao lirski oblik. Ono što treba da shvatimo je da o ovoj temi što više razgovaramo i uključimo sve alarme.

Ekranitis je jedna tema o kojoj bih mogla da govorim i pišem nekoliko dana, ali ću se truditi da na što sažetiji način pošaljem poruku roditeljima i doprem do njih.

Poslednje dve godina mi dolaze deca koja imaju narušen razvoj, koja u različitim kombinacijima  imaju probem socijalne interakcije, poremećaj pažnje, stereotipne radnje, ne govore i na bilo koji zahtev daju odogovor u vidu besa, bacanja, povređivanja ili samopovređivanja. Kada vam neko nabroji sve ove „simptome“, odmah pomislimo da se radi o poremećajima iz spektra autizma. Međutim, nakon što obavim razgovor sa roditelja, uzmem anamnestičke podatke i uradim opservaciju deteta, shvatitm da je u pitanju nešto drugo. Roditelji na početku neće uvek iskreno reći da je dete provodilo vreme ispred ekrana više od 2 sata, to potpuno razumem, jer je i za njih to svesnost neuspeha. S druge strane imate roditelje koji nisu upućeni o uticaju i štetnosti ekrana na razvoj deteta.

sdd-675x400.jpg

Moramo znati da televizija sprečava decu da održe pažnju u vreme kada tokom razvoja počinju da organizuju svoje veštine pažnje i ponašanja, period stimulacije.

Posle izloženosti hiperstimulaciji, koju nude televizija, kanali namenjeni bebama i deci, stvarni svet izgleda kao bleda fotografija nimalo privlačna.

Ja imam jednu formulu koju uvek kažem roditeljima, a to je – vreme provedeno ispred televizije = 2x vremenu provedenom u aktivnoj igri i radu. Što znači ako dete provede 1 sat ispred ekrana, mora u provesti u aktivnoj igri 2 sata, ako provede 4 sata ispred ekrana mora provesti 8 sati u igri, a retko ko danas može deci da priušti 8 sati igre. Roditelji često dođu i kažu „Naše dete neće da jede bez telefona ili tableta ispred sebe.“ Na tu izjavu ja ih obično pitam da li su nekad pustili dete da bude gladno duže od 3 sata, na šta me većina roditelja gleda čudno. Deca kad su gladna, kao i mi odrasli, ne trebaju nikakve dodatne stimulacije za jelo. Glad je osnovna stimulacija da dete jede, bez ikakvih tehnoloških čuda i magija. Deci zadovoljavamo potrebe prema našim uverenjima, ne damo im ni da budu gladni, ni žedni, ni znatiželjni. Kada kažem gladni i žedni, ne mislim na to da im celi dan ne date da jedu i piju, nego u optimalnom vremenu njihovog razvoja. Ne možete reći detetu „Jesi li žedan? Jesi, jesi. Evo vode, uzmi vode. Mama ti da vode.“ Ne ostavljate prostor detetu  da samo traži, da se samo potrudi na svoj način da vam nešto pokaže, zatraži ili dohvati. Roditelji moraju prestati „gajiti“ vreme detrijarhata.

young-mother-her-son-using-digital-tablet-while-eating-fruits-home_1301-6192.jpg

Današnja tehnologija uči decu da se dodirom na ikonu otvara sadržaj odmah i sad. Nema potrebe za čekanjem i strpljenjem, a s time nema niti mogućnosti za dosadu, jer su sadržaji beskonačni, a to opet uskraćuje pravilan razvoj, jer je dosada pokretač znatiželje, radoznalosti, mašte i igre koja je detetu osnovni instrument za upoznavanje sveta i svog položaja u tom svetu.

Da bi došlo do bilo kakve promene kod deteta, roditelji moraju da promene sebe.

Danas je i problem, jer imamo decu koja su prezaštićena i koji zbog toga nisu “ništa radila” , imala obaveze u skladu sa svojim uzrastom, nisu imala određena pravila i granice, te zbog takvog pasivnog načina života nisu mogli da razvijaju grubu i finu motoriku, imaju problem sa usmeravanjem pažnje, kad imate lošu motoriku i govor mora da kasni, rekaciju besa na svako odbijanje zadovoljenja potrebe SAD I ODMAH. Gubimo se u jednom vrtlogu samoživosti zadovoljenja potrebe deteta, da mu ništa ne fali, prelazimo u vreme detrijarhata koje, verujte, će da eskalira sa sve većim brojem dece sa teškoćama u razvoju – ako se ne promenimo mi. Mi učimo decu, mi ih podižemo i vaspitavamo, volimo ih i brinemo o njima. Kada roditelj razmišlja kako voli svoje dete, i kaže da mu neće dati da se muči i radiće sve umesto njega“, takav roditelj ne mari za svoje dete. Ne mari nikako. Stav koji roditelji treba da izgrade kod sebe je prestanu da čine za dete što je više stvari moguće, što je ranije moguće. Jedna rečenica koju sam čula od jedne doktorke koju ostavljam za kraj roditeljima je „Ukoliko mislite da decu štitite preuzimajući sve na sebe, znajte da nikoga ne možemo zaštititi – decu možemo samo OSNAŽITI.“

 

Autor teksta:
Kosana Nikolić, defektolog 
Defektolog  u posebnom odeljenju u Bijeljini
Autor stranice Sa defektologom na ti

 

 


Izvori fotografija: pixabay.com, freepik.com, mediaadil.com

Advertisements

One thought on “Problem novog doba – ekranitis, naziv koji nije šala

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.