Htela sam da napišem tekst o čarobnom receptu koji rešava sve probleme, ali sam bila na jednom predavanju koje održala Irena Orlović i shvatila da je baš to o čemu je ona govorila povezano sa tom mojom pričom o čarobonom rešenju.

S vremena na vreme dobijem pitanje kako nešto rešiti na brzinu, a da sad ne bih dužila o tome zašto to ne može samo ću napisati narodnu izreku –

“Što je brzo, to je i kuso”

Čarobno rešenje naravno da ne postoji.

I kod obične prehlade ne postoji neka čarobna reč koja će rešiti da nam spadne temperatura ili da prestanemo da kijamo, ali postoje ti neki koraci koji dovode do toga da se naši, nazovimo ih problemi, reše.

Tema predavanja na kome sam bila je “Kako komunikacijom oblikovati snažan mozak deteta” . Irena je mama devojčice sa smetnjama u razvoju i već dugi niz godina se bavi istraživanjem kako da utičemo na razvoj dečijeg mozga kroz komunikaciju i samo predvanje mi je dalo neke nove odgovore na pitanje KAKO, ali i još jednu potvrdu da  stvarno nema magičnog, brzog rešenja, već je sve stvar iskustva, ponavljanja i komunikacije.

U daljem tekstu pokušaću da prenesem šta sam to čula od Irene, a preporučujem da ukoliko bude u mogućnosti da posetite i neko od njenih predavanja.

Prva informacija koju želim da podelim jeste da je mozak organ koji je još nepotpuno razvijen kada se dete rodi, a njegov razvoj se završava u 25. godini ( a po novijim istraživanjima kažu u 29. godini) što znači da kada mi očekujemo od jednog trogodišnjeg deteta da nas sve razume kada smo sve lepo objasnili nije realno i sa tim bih se u potpunosti složila. Ovo naravno ne znači da ćemo mi prestati da komuniciramo sa detetom i da ga smatramo nedoraslim biće, već znači da je upravo ta komunikacija ključ i upravo ona je čarobno rešenje koje moramo da praktikujemo iznova i iznova.

Komunikacija sa detetom počinje već u 6. nedelji intrauterinog razvoja, a to je vreme kada počinje da se razvoja detetov mozak, a u prve tri godine života deteta akcenat bi trebalo da bude ne na razvoju kognitivnih veština, već na emocionalnog integraciji. Emocionalna integracija stvara povezanost deteta i odrasle osobe, a dodir koža na kožu je ono što je u prvim godinama jako važno. Ne dešava se bez razloga da kada je dete uznemireno da je upravo naš zagrljaj taj koji će dete umiri.

Dete rečenicu “Smiri se” ne razume, ali zagrljaj razume jer se tada smiruju centri mu mozgu koji su odgovorni za to bučno ponašanje. Kako je detetov mozak nedovoljno razvijen mi smo ti koji će pomoći da se sinapse (spojnice između neurona) razviju i da se povežu tako da dete razume određene relacije i odnose,  a savršena rečenica koja opisuje ovo (hvala Irena) jeste – DETETOV MOZAK RASTE SVAKI PUT KADA RAZGOVARAMO SA NJIM.

Poenta komunikacije jeste da dete oseti da ga razumemo, čujemo i cenimo.

Na predavanju je predstavljeno pet modela komunikacije, ali ja ću se zadržati na prvom koji je po meni možda i najvažniji kada pričamo o deci, pogotovo deci mlađeg uzrasta, a to je model POVEZIVANJA.

Model povezivanja podrazumeva upravo razgovor i odmah ću navesti jedan primer:

Dete viče jer je iz nekog razloga uzmnemireno.

imageedit_1_2716907735.png

Iz navedenog primera već možemo da vidimo da ovaj model komunikacije podrazumeva imenovanje emocija, koje podrazumeva:

  1. Uviđanje detetovih emocija (koje ne mora da bude uvek ljutnja, isto primenjujemo i za sreću, tugu, bes, …),
  2. Prepoznavanje emocija,
  3. Imenovanje emocija,
  4. Poštovanje detetovih osećanja.

Stavku pod brojem 3 i 4 često znamo da zanemarimo tj. da predvidimo činjenicu da dete nema dovoljno razvijene strukture mozga da bi u svakom trenutku moglo da razmisli o svom ponašanju i samo da se smiri i zbog toga ta rečenica “Smiri se!” nema visok procenat uspeha. I upravo tada na scenu stupa razgovor – imenovanje emocije koju detete oseća i poštovanje tih emocija, da ono sme da se oseća tužno ili ljuto ili srećno, kao što i mi smemo da osetimo sve to. Kada imenujemo detetovu emociju ono dobija informaciju da ga razumemo i onda je na nama da uđemo u ulogu deteta i da percipiramo situaciju iz njegove perspektive –  da mu pružimo iskustvo i objasnimo šta se to ustvari desilo. Ali tu se ne rešava sve, nije dovoljno imenovati već i o tome razgovarati, tada možemo navesti primer kada smo se mi kao mali tako osećali i šta se tada odigralo i kada smo se osetili bolje.

Detetu je potrebno iskustvo kako bi moglo da obradi određene situacije iz života koje mu se dešavaju, jer dete uzrasta od 2 godine ne možemo da kažemo da je imalo dovoljno iskustva koje će mu pomoći kada se frustrira što ne može nešto da dobije u tom trenutku. I tu je važno ponavljanje, gde ćemo na svaku novu situaciju za dete ceo ovaj model komunikacije primenjivati iznova.

Ovaj tekst ću završiti sa rečenicom:

Mi smo ti koji su zaduženi da kroz razgovor i priču dete razume i prihvati svoja osećanja.

I preporukom da pogledate izdanja Izdavača Harfa – knjige koje vole decu.

https://www.knjizara-harfa.rs/ 

https://www.harfa.hr/

 

signature

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s