“Dosadno mi je” je rečenica koju je svaki roditelji i osoba koja ima u okruženju dete/decu čula bar jednom (ili bar jednom dnevno 🙂 ), ali kako onda reagovati? Da li je dosada korsina ili “opasna” za dete? Da li bi dete trebalo da ima organizovane celodnevne aktivnosti?

Pre izvesnog vremena prijateljica koja ima ćerku uzrasta 12 godina mi je rekla da je T. uspela da organizuje ceo raspust da bude aktivna osim poslednje dve nedelje i da se brine da joj ne bude dosadno. I tada sam shvatila je ova tema prava za blog. Sebi sam dala dovoljno vremena da “prikupim” podatke o njoj iz svog okruženja. I ono što sam uspela da zaključim jeste da danas deca često ne znaju da se dosađuju, jer se briga o tome da detetu ne bude dosadno iznova ponavljala. Ovo možda zvuči smešno, ali kada se malo bolje razmisli i kada se vratite u svoje detinjstvo, najzabavnije igre su pravo nastajale iz dosade, što bi značilo da je dosada itekako korisna kroz dosadu dete razvija kreativnost i logičko mišljenje.

Tragajući za definicijom dosade naišla sam na definiciju Nemačkog psihologa T.Lipsa iz 1903. godine koja kaže: “Dosada je osećaj nelagode koji raste iz konflikta između potrebe za intezivnom mentalnom aktivnošću i nedostatkom motivacije za istu.”

I tako što više o dosadi razmišljam shvatam koliko je ona korisna i da bi svako dete trebalo da je “okusi”, jer zamislite situaciju gde dete dobije odmah sve što hoće i koje ima stalno organizovane aktivosti kako ne bi osetilo dosadu – ono kada odraste ukoliko ne nauči da kontoroliše frustraciju, postaje osoba koja ima jako nizak prag tolerancije. Ali ono što može da bude klopka jeste da pustite da se dete dosađuje, u smislu da mu ne organizujete stalno neke aktivnosti ili da se konstantno igrate sa njim, a onda se dete dosađuje uz crtane filmove, igrice i slično. To opet nije dosađivanje 🙂

Dosađivanje je kao što definicija kaže trenutak kada dete ne zna šta da radi, a mi ga pustimo ili mu damo par predloga šta može da uradi samo. Ukoliko je dete mlađe od 3 godine možemo ga usmeriti ka nekim igračkama ili slikovnicama i pustiti dete da vodi igru, možda će ona na mlađem uzrastu trajati kratko, ali će dete imati osećaj samostalnog uspeha.

U prvih 5 godina dečijeg života mozak se razvija neverovatnom brzinom i potrebno je pružiti detetu različite stimuluse i situacije uz koje će se razvijati, istraživati i učiti. Jedna od “korisnih situacija” za dete je svakako dosada, dosada je pokretač i važan je činilac ranog razvoja.

Kako “pobediti” dosadu?

Onog trenutka kada dete kaže da mu/joj je dosadno ili vi pomislite da je tako, dajte detetu dovoljno vremena da pokaže nezadovoljstvo novonastalom situacijom gde mora samo da smisli zabavu, sve emocije su korisne za dete i ni od jedne ne bi trebalo bežati. Nakon toga će u većini slučajeva dete samo otići i osmisliti svoju igru, a ukoliko se to ne desi ponudite par igara kojima se može igrati ili knjiga koje može čitati. I ne zaboravite najbolje igračke često znaju da budu i najjeftinije poput kartonskih kutija koje uz maštu postaju svašta.

 

Mašta se iz dosade rađa, a mašta može svašta.

One thought on “Kada je dosada deci postala “neprijatelj broj 1”?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s